Случајна слика
На Вези
Тренутно је 19 гостију на везиАнкете
БАНЕРИ
НАШ БАНЕР:
ПРЕПОРУЧУЈЕМО:
Посета
Посетиоци: 322806Syndicate
| О чудима - о. Александар Шмеман |
| Аутор Otac_Strahinja | |
| Tuesday, 24 January 2012 | |
О чудима - о.Александар Шмеман
Питање о чудима у Хришћанству уопште није тако једноставно и да се никако не може свести на просту дилему: или природно, или натприродно, или природни закони, или њихово нарушавање.
Управо би из тог разлога разматрање питање о чуду требало започети од његовог хришћанског схватања и разумевања. На самом почетку, требало би напоменути да Јеванђеље пориче чудо као „узрок вере“, као доказ постојања Божјег. На једном месту је речено да Христос није могао да учини чудо због неверовања људи. Ма како, дакле, да дефинишемо чудо, за хришћане вера не потиче од чуда, него чудо потиче од вере.
Ни то још није све, јер се управо и ради о томе да сама суштина Хришћанства пориче чудо као основу религије, као „срж“ религије. И заиста, чему учи, и шта обзнањује Хришћанство? Да је Христос – Син Божји, Бог Који је постао човек, примивши на себе нашу, човечју природу. То искључује сваку могућност да људи буду приведени Богу путем „натприродних“ доказа и доказивања, јер је очигледно да би Христос, да је хтео да примора људе да поверују у Њега, Он то као Бог и учинио посредством чуда. То се није догодило, и Христос је у сећању Цркве и у сећању човечанства превасходно остао у лику сиромашног и прогоњеног Човека и бескућника. Христос се умарао, плакао, страдао, био искушаван. У ноћи када ће бити предат на смрт, Он је свог Оца молио да не допусти да окуси очајање смрти. Када је, пак, Христос извршио највеће од свих чуда – када је васкрсао из мртвих – ни ученици, ни жене, који су дошли на гроб, нису Га препознали никако другачије него вером, неким унутрашњим и тајанственим, а не нашим „објективним“ знањем. Пре тога су, међутим, сви одбацили Христа, сви су Га се одрекли, и Христос умире на Крсту. И зато, када започне ширење вере у Христа, када започне Његово прихватање као Бога, Спаситеља и Учитеља, оно неће започети „доказима“ који потичу од чуда, него управо од прихватања Христа у том човечјем, смиреном лику.
Чудо, схваћено као неко неразумљиво, видљиво нарушавање најелементарнијих, апсолутних природних закона, као неки божански „трик“, изведен зато да би људи поверовали у Бога – не чини срж хришћанског доживљаја, хришћанског поимања чуда. Они који прихватају Христа, не чине то због чуда, него због љубави, прихватају Га и следе за Њим превасходно срцем.
Христос је чинио чуда, али никада зато да би тиме „доказао“ своје божанство или да би људе приморао да поверују у Њега. Напротив, Он је чуда чинио због тога што је љубио, сажаљевао, састрадавао, и што је страдања и потребе других људи схватао као своје сопствене. И све што ми знамо о љубави, целокупно наше искуство љубави, ма колико да је оно ограничено – указује на њену потресну, уистину чудесну силу и могућности. У љубави постаје могуће оно што нам се, људски посматрано, чини као немогуће. Чуда без љубави су – обмана и самообмана, и она се заиста морају и могу порицати. Љубав је, међутим, чудо, и то чудо открива нам чудесне могућности. А њих не увидети и не признати – значи не увидети и ништа не разумети на земљи.
о. Александар Шмеман
преузето са: http://www.pouke.org
|
|
| Последњи пут ажурирано ( Tuesday, 24 January 2012 ) |
| Следеће > |
|---|